"Bedž je dovoljno lak da se nosi na grudima, a dovoljno težak da nosi istoriju": Marija Rohas Arijas i Andres Hurado o filmu koji je prikazan na Berlinalu
Dodajte Kurir u vaš Google izborDokumentarac "Bedž film" (Filme Pin), koji je svoju svetsku premijeru imao na prestižnom Berlinalu, zasnovan je na nasleđenoj kolekciji bedževa pronađenih na tavanu jedne napuštene porodične kuće. Iza ostvarenja stoje Marija Rohas Arijas i Andres Hurado, umetnici iz kolumbijskog kolektiva Vulkanizadora (La Vulcanizadora), koji za Kurir govore o svom radu, a predstaviće se publici i na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Herceg Novom.
U kom trenutku ste shvatili da ovi mali predmeti imaju potencijal da postanu srce filma?
- Bili smo u Lisabonu, u nekoj vrsti egzila iz Kolumbije, kod osobe koja je pravi vlasnik kutije sa značkama, nasleđene od dede zajedno sa celom kućom na severu Portugala. Među predmetima smo otkrili minijaturna izdanja, poput Komunističkog manifesta, i to nas je uvuklo u priču o razmeri, prizivanju i sećanju. Sama kolekcija za nas nije arhiva - ona to postaje tek tokom procesa snimanja, kroz film.
U filmu saznajemo da je kolekcija znački pripadala vašem dedi, koji je poznavao Nelsona Mandelu. Istražujući kolekciju, da li ste naišli na neke značke iz bivše Jugoslavije ili Crne Gore?
- Kolekcija pripada liku u filmu, a ne dedama režisera. Film je napravljen tako da ga doživite kao sopstvenu uspomenu, kao da gledate svoju nasleđenu kolekciju, i zato potpuno razumemo odakle to pitanje dolazi. Kutija je skrivala razne delove sveta: identifikovali smo, na primer, značku Komunističke omladine Konolija i značku Komunističke partije Luksemburga, mada nam istraživanje pojedinačnih znački nije bilo fokus - pažnju smo usmerili na odnos predmeta, glasa i ruke, na ono što se dešava kad osoba zna da je snimaju. Voleli bismo da smo pronašli značku bivše Jugoslavije ili Crne Gore, a možda je to film koji tek treba da se snimi.
Da li postoji jedna određena značka koja je na vas ostavila najsnažniji utisak?
- Složili smo se da kombinacija značke Slobodne Palestine i one s raketama nosi vodeni žig žive sadašnjosti. Vraćamo se stalno 1948 - godini Nakbe i etničkog čišćenja Palestinaca, ali i godini kad je u Bogoti ubijen Horhe Elijeser Gaitan, što je pokrenulo Bogotaso i decenije nasilja u Kolumbiji u kojima smo odrasli. Nijedan dokument ne povezuje ta dva događaja uzročno, ali kad ih posmatrate zajedno, nešto se menja - to je vrsta kritičke mašte koju želimo da podstaknemo.
Zašto ste odlučili da snimite film na filmskoj traci širine osam milimetara (super osam traka)?
- To je naš medijum. Volimo njegovu materijalnost i sposobnost da nas nauči šta znači biti prisutan - intiman je, a opet politički u načinu na koji čuva sećanja. Super osam proizvodi i sopstveni zvuk i ritam, podseća nas da je aparat živ.
Kao kolektiv Vulkanizadora radite na preseku filma, performansa, pozorišta i savremene umetnosti. Kako donosite ključne umetničke odluke?
- To trojstvo je manje opis formata, a više izjava o odanosti ljudima koji neguju te prakse. Radimo između disciplina: skulptura je prisutna u načinu na koji tretiramo predmet, književnost u tome kako gradimo glas, istorija u onome šta tražimo. Film može postati instalacija, performans može postati vinilna ploča, arhiv - pozornica. Odluke donosimo dogovorom, po uzoru na skupštinske prakse kolumbijskih zajednica.
Na čemu trenutno radite?
- Radimo na filmu "Tonada", koji povezuje ubistvo gerilskog vođe u Bogoti 1957. sa ubistvima demonstranata na istim ulicama 2019; na filmu "Marandúa", "Only One Land", o obećanom futurističkom gradu koji nikad nije izgrađen; i na "Cortacabezasu", hibridnom trileru snimljenom u koprodukciji iz Amazonije. Sva tri projekta žive na raskršću arhive, usmenog pamćenja i žive istorije Kolumbije, najčešće polazeći od porodičnih arhiva.